Do­šlo je vri­je­me, da i ja otvo­rim svo­ju na­pa­će­nu du­šu. Sa ne­prav­dom se ni­ka­ko ne mo­gu iz­bo­ri­ti, jer mi ne da­ju da ostva­rim osnov­no pra­vo – pra­vo na ži­vot do­sto­jan čo­vje­ka. Ova­ko svo­ju ži­vot­nu pri­ču po­či­nje Žar­ko Da­mja­no­vić (55), ko­ji sa su­pru­gom Vi­do­sa­vom (49) i kćer­ka­ma Sve­tla­nom (18), Ve­snom (14) i te­ško obo­lje­lom Dra­ga­nom (21), ži­vi u Me­đe­đu, se­lu uda­lje­nom 23 ki­lo­me­tra od Nik­ši­ća.
U tro­šnom ku­ćer­ku, ne­ma­ju ni vo­de, ni stru­je, o te­le­fon­skom sig­na­lu tek ne­ma po­me­na. Želj­ni su raz­go­vo­ra sa dru­gim lju­di­ma, jer kroz se­lo vo­di sa­mo ma­ka­dam­ski put, pa ri­jet­ko ko nji­me pro­la­zi.
Na po­snoj i ka­me­ni­toj ze­mlji je­dva pre­ži­vlja­va­ju. Je­di­ni pri­hod je 130 eura ko­je do­bi­ja­ju za nje­gu kćer­ke Dra­ga­ne. Pri­je po­la go­di­ne od­u­ze­to im je pra­vo na na­kna­du za ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce.
- Mi­slim da smo je­di­no se­lo u nik­šić­koj op­šti­ni bez pu­ta, vo­de u stru­je. Uslo­vi za ži­vot su te­ški da ne mo­gu bi­ti te­ži. Po­ro­di­ca je ra­ni­je bi­la broj­ni­ja, me­đu­tim sin se od­se­lio za Pod­go­ri­cu, dok su se dvi­je kćer­ke uda­le. Tre­nut­no u sta­roj po­ro­dič­noj ku­ći ži­vi­mo su­pru­ga i tri kćer­ke. Uz sve te­ške uslo­ve ži­vo­ta, Cen­tar za so­ci­jal­ni rad nam je uki­nuo ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce 118 eura, prav­da­ju­ći to či­nje­ni­com da po­sje­du­je­mo ze­mlju. A na­ma je­di­no ka­me­na ne fa­li. Ma­lo je ov­dje ze­mlje, jer je kr­še­vi­ti pre­dio. Kr­ša ima do­sta, i ni­je sa­mo mo­je vla­sni­štvo, već i tro­ji­ce bra­će ko­ji ži­ve u Sr­bi­ji. Ovo nam je đe­do­vi­na. Ni­je­sam je na­pu­štao, već sam ostao da ži­vim ov­dje, jer ni­je­sam imao gdje oti­ći. Ne­ka­da sam ra­dio u Rud­ni­ci­ma bok­si­ta, ali na od­re­đe­no vri­je­me. Sa­da sam bez za­po­sle­nja. Mu­či­mo se ka­ko da pre­ži­vi­mo, obez­bi­je­di­mo kćer­ki li­je­če­nje. Zi­mi je naj­te­že ka­da sni­jeg za­pa­da. Ta­da smo od svi­je­ta od­sje­če­ni i po po­la go­di­ne. Do nas se ta­da mo­že do­ći sa­mo he­li­kop­te­rom. Je­di­ni spas nam je kra­va ko­ju dr­ži­mo i de­se­tak ova­ca. Me­sa, si­ra i mli­je­ka nam ne fa­li, ali bez bra­šna če­sto osta­ne­mo. Ne­ma­mo nov­ca da ga ku­pi­mo. To ma­lo so­ci­ja­le ko­ju pri­mi­mo po­tro­ši­mo Dra­ga­ni za lje­ko­ve i pe­le­ne – is­pri­čao je Žar­ko.
On je po­zvao sve nad­le­žne da ko­nač­no do­đu i vi­de u ka­kvim uslo­vi­ma ži­ve.
– Već sa­da od­bro­ja­va­mo li­je­pe da­ne i sa strep­njom če­ka­mo zi­mu. Kad sni­jeg na­pa­da do gra­da ne mo­že­mo do­ći, pa Dra­ga­nu li­je­či­mo kod ku­će na osno­vu pret­hod­nih is­ku­sta­va, i Bo­ga mo­li­mo da bu­de do­bro i pre­ži­vi. Da bar mo­že­mo uhva­ti­ti i te­le­fon­ski sig­nal sreć­ni bi bi­li. Po ki­ši i sni­je­gu, ka­da se ne­be­sa od gr­mlja­vi­ne pro­la­ma­ju iz­nad ovih Ostro­ških gre­da, znao sam da iza­đem na­po­lje i po­ku­ša­vam sa ne­kog od ka­me­na uhva­ti­ti sig­nal, ka­ko bih Dra­ga­ni obez­bi­je­dio lje­kar­sku po­moć ili je pre­ve­zao do bol­ni­ce, pri­ča Žar­ko svo­ju po­tre­snu ži­vot­nu sud­bi­nu.
Vi­do­sa­va ka­že da je te­ško bi­lo po­di­ći dje­cu da­le­ko od ci­vi­li­za­ci­je, iako je 21. vi­jek i re­la­tiv­no su bli­zu gra­da.
- S mu­kom i ve­li­kim tru­dom na­sto­ja­la sam svim sna­ga­ma da odr­žim po­ro­di­cu, po­dig­nem dje­cu, iz­ve­dem ih na pra­vi put i stvo­rim od njih po­šte­ne lju­de. Na­dam se da sam uspje­la u to­me iako ni­je bi­lo la­ko. Lje­ti ili zi­mi, lo­žim špo­ret na dr­va. Bu­de da­na da čak ni bra­šna ne­ma­mo. Te­ško je bi­lo dok su dje­ca bi­la ma­nja. Sa­da su se na­vi­kli na ne­ma­šti­nu, pa i ne tra­že. Če­sto me du­ša bo­lje­la, jer sam osje­ća­la da pa­te što ne­ma­ju ono što dru­ga dje­ca ima­ju, ali sam bi­la ne­moć­na da im to obez­bi­je­dim. Ipak, sreć­na sam što sam ih sa­ču­va­la od svih po­ro­ka, i ono­ga što ne va­lja, pri­ča kroz su­ze Vi­do­sa­va.
Ona se sje­ća ka­da su pri­je osam go­di­na dje­cu mo­ra­li da is­pi­šu iz ško­le za­to što ni­je­su ima­li mo­guć­no­sti da ih ško­lu­ju.
- S ob­zi­rom da je se­lo bez pu­ta, stru­je i vo­de i da su dje­ca mo­ra­la da pje­ša­če kroz za­bit i po dva­na­est ki­lo­me­ta­ra u jed­nom smje­ru, jer ni­je­smo ima­li pre­vo­za, bi­li smo pri­mo­ra­ni da ih is­pi­še­mo iz ško­le. Ipak, ta­da­šnji di­rek­tor Cen­tra za so­ci­jal­ni rad Dra­go Spa­jić i so­ci­jal­ni rad­nik Žar­ko Mi­lić, su nam iza­šli u su­sret i po­mo­gli nam da dje­ci obez­bi­je­di­mo pri­vat­ni smje­štaj u pri­grad­skom na­se­lju Kli­če­vo, ka­ko bi na­sta­vi­li sa ško­lo­va­njem, da ma­kar zna­ju da se pot­pi­šu. To je tra­ja­lo tri go­di­ne, dok je Spa­jić bio di­rek­tor. Sa­da se Sve­tla­na i Ve­sna ško­lu­ju ta­ko što su to­kom sed­mi­ce dok tra­je na­sta­va, smje­šte­ne kod rod­bi­ne, dok za vi­kend do­đu ku­ći. Što se ti­če dru­ge po­mo­ći ni­ka­da je ni­je­smo ima­li ni od ko­ga. Ne mo­gu da ne ka­žem i to da nas ni­ka­da ni­ko osim ovo dvo­je lju­di ni­je po­sje­tio, već su nas dru­gi so­ci­jal­ni rad­ni­ci za­du­že­ni za pod­ruč­je na kom ži­vi­mo, po­zi­va­li da do­đe­mo u Cen­tar za so­ci­jal­ni rad, ka­ko bi dje­cu vi­dje­li i ta­ko od­lu­či­li da li nam pri­pa­da ma­te­ri­jal­no obez­bje­đe­nje po­ro­di­ce – ka­že Vi­do­sa­va.
L.N.


Apel za smje­štaj u gra­du

Vi­do­sa­va Da­mja­no­vić ka­že da su se na­da­li sta­nu u zgra­di gdje tre­ba da bu­de zbri­nu­ta so­ci­ja­la, u Hum­ci­ma, kod Nik­ši­ća, i da bi ko­nač­no do­če­ka­li bo­lje uslo­ve za ži­vot zbog kćer­ke Dra­ga­ne. Me­đu­tim, pra­vo na taj smje­štaj su iz­gu­bi­li sa uki­da­njem ma­te­ri­jal­nog obez­bje­đe­nja po­ro­di­ce.
- Za­to mo­li­mo nad­le­žne da do­đu i vi­de gdje i ka­ko ži­vi­mo, uvje­re se u či­nje­nič­no sta­nje i ta­da da­ju sud da li nam je neo­p­hod­na nji­ho­va po­moć. Da li Dra­ga­ni i na­ma tre­ba stan i uslo­vi do­stoj­ni čo­vje­ka – ka­že Vi­do­sa­va.